Кључеве 16 станова стамбеног објекта, у улици Душана Васиљева, данас су добиле избегличке породице из БиХ и Хрватске, које имају пребивалиште на територији града Кикинде. Станови су изграђени у оквиру пројекта Регионалног стамбеног програма, потпројекта 5. У Србији, као водећа институција, тим пројектом управља Комесаријат за избеглице и миграције.
Вредност радова износила је нешто више од од 407.000 евра, а локална самоуправа обезбедила је локацију и пратећу инфраструктуру. Изградња троспратнице, површине око 895 квадратних метара, финансирана је из донаторског Фонда Регионалног стамбеног збрињавања.
Да је суграђанима који су коначно добили сигуран кров над главом испуњен један од највећих снова, констатовао је Никола Лукач, градоначелник Кикинде: “Овде смо да са вама поделимо радост новог почетка, нових успомена, осмеха и заједничких радости. Многи од вас су годинама маштали о овом тренутку. Претходно су преживели ужасе 90-тих. Овим чином потврђујемо да Република Србија, заједно са својим партнерима, истрајава у жељи да помогне свим грађанима и омогући им основне услове за живот, а град Кикинда изнађе све начине како би се овај процес убрзао”, поручио је Лукач.
Корисници су станове добили у закуп, а могуће је да их доцније откупе по повлашћеним ценама према Закону о избеглицама.
О важности Регионалног стамбеног програма говорили су Леонета Пајер, представница Делегације ЕУ у Србији, Јован Лазаров, шеф кабинета директора Јединице за управљање пројектима у јавном сектору и Владимир Цуцић, комесар за избеглице и миграције: “Ми смо само у Кикинди подржали 352 стамбена решења. Није све ове године било лако и једноставно. Наш је посао да што мање људи буде под туђим кровом и да стамбено збринемо и преостала избегла лица”, казао је Цуцић.
Свечаном уручењу кључева присуствовао је и Стефан Алмехаген Сандстад, други секретар амбасаде Краљевине Норвешке, док се у име станара ове зграде обратила Славица Шевић. Као четрнаестогодишња девојчица, у Кикинди је за породицом избегла из Глине. Сад је самохрана мајка: – Након “Олује” и ја сам се нашла у избегличкој колони. Најпре смо били код рођака. Након четврт века подстанарског живота, у овом стану ћемо нову срећу и наду пронаћи моја осамнаестогодишња ћерка и ја. Попут мојих нових комшија и нас две коначно решавамо највећи проблем- признала је она.
